O Hебојши Bасовићу

О књигама Небојше Васовића писали су Мило Ломпар, Васа Павковић, Михајло Пантић, Љиљана Шоп, Љиљана Ђурђић, Тања Крагујевић, Бојана Стојановић Пантовић, Душица Потић, Радмила Лазић, Дубравка Ђурић, Тања Росић, Бојан Ђорђевић, Драган Хамовић, Добривоје Станојевић, Богдан А. Поповић, Василије Калезић, Бранко Пиргић, Ђорђе Јањић, Бошко Ивков, Чедомир Мирковић, Милан Орлић, Владимир Копицл, Сава Дамјанов, Миливој Ненин, Иван Негришорац, Војислав Карановић, Ђорђе Кубурић, Селимир Радуловић, Богдан Мрвош, Ала Татаренко (Украјина), Јелена Растовић (Мексико), Персида Лазаревић ди Ђакомо (Италија), Иља Числов (Русија).

Како већ преко три деценије не живи у Србији, аутор није био у стању да редовно прати српску периодику и књижевну критику, па изостављање појединих имена са овог списка никако није ствар намере већ недостатак информације. Намерно су изостављени само они аутори који су о Н. Васовићу писали из угла дневне политике.

***

И иако је многи и не примећују, српска поезија је у самом европском врху и по томе смо ми у Европи. Многе европске земље пожелеле би да имају такве песнике, једнако оне у земљи, као и ван ње, какав је Небојша Васовић…

Новица Тадић приликом добијања награде „Меша Селимовић“  2006,  Данас, 18. 02. 2007.

***

Површно читање поезије Небојше Васовића ишло би у прилог тези да је пред нама готово радикалан пример текстуалног песништва. Међутим, ако се погледа поетски инструментариј који песник користи, чини нам се да је адекватније одређење: синтетичко песништво …

И то оличење слободе, морамо признати специфично оличење слободе језика, јесте онај угао који захвата Небојша Васовић својом првом књигом поезије. […]

Имајући у виду Васовићеву књигу о Кодеру, уз ову која је пред нама, и поред свих могућих ограда морамо имати само поштовање за оне који у књижевности бију своје битке.

Миливој Ненин, „Буђење речи или ослобођени језик“, приказ књиге Струна/Сутон.

***

Прва песничка књига Небојше Васовић Струна/Сутон открива нам аутора наглашене поетичке свести, аутора који смера трагању за новим, тачније – мање коришћеним могућностима нашег песничког израза. У времену када, током ових неколико година девете деценије, песништво не обилује баш том страшћу за иновирањем, у времену када се све више рачуна са познатим „потезима“, и када се аутори све лагодније уклапају у већ дефинисани хоризонт очекивања, тим пре ваља истаћи покушаје искорачења изван овешталости песничке игре која, ако би да буде игра, и то озбиљна, мора рачунати на младалачку непристојност. А те непристојности / тог непристајања у Васовићевој књизи има. Већ и у томе што зналачки деконструише један од усуда млађег песништва протекле деценије – наглашени веристички занос. […]

Поменути обрт, дакако, допушта различите могућности градње текста. Све њих (ако је тај каталог уопште коначан) Васовић нити може нити хоће да актуализује, али би свакако ваљало истаћи оне поступке по којима се песник издваја из савременог „хорског“ певања. А тај моменат разлике могао би се описати и овако: задржавајући, у основи, форму лирске песме аутор се опредељује за порицање чврстог значењског тежишта текста, за ослобођење од логоцентричке подлоге, те се по логици „отешчале“ форме, продужујући и усложњавајући перцептивни процес, читаочева пажња задржава управо на језичком слоју песме. У том смислу, у потрази за одговарајућим традицијским контекстом могла би се установити Васовићева сродност оној линији у нашем песништву, која од Сарајлије, Лазе, Кодера, преко Црњанског, Винавера, Растка, Настасијевића, надреалиста, посебно Давича, па до Туцића и конкретиста, настоји (свако, додуше, на свој особени начин) ра разбуди притајене језичке енергије нашег стиха. Црпећи, дакле, поетичку виталност из језичке разузданости, те „логоманије“ (како је о Лази говорио Скерлић), песник се опредељује за могућности које је критика – у специфичним условима наше културе где се од поезије много више захтева него што јој се допушта – умела да жигоше. […]

Отуда оно карактеристично осећање свежине којим одише језик књиге Струна/Сутон, она виталност и онај полет настали радом, за песнике овог века карактеристичне „диктаторске маште“ што не признаје окове спољашње реалности.

Иван Негришорац, „Она, форма: изазов језичке игре“, приказ књиге Струна/Сутон, Књижевна реч, лето 1984, број 238-40, стр. 77-78.

***

Након три књиге стихова може се рећи да је Небојша Васовић један од ретких млађих српских песника који успева да индивидуално искуство уздигне до нивоа универзалног говора нашег доба.

Михајло Пантић, „Озбиљна игра певања“, Шум Вавилона, Књижевна заједница Ноог Сада, 1988, стр. 229.

***

Небојша Васовић пише поезију која се заснива на продорним уочавањима, на луцидном означавању, на ефектним персифлажама и на експлозивним парадоксима. Претходне три песничке књиге уврстиле су га у маркантније представнике млађег песничког нараштаја; нова збирка Песме за децу и калуђере, показује заиста несумњиву стваралачку особеност и доноси поезију бритких резова, експресивног језика ослоњеног на модерну медијску препознатљивост, доследно саркастичног односа према устоличеним системима вредности, чистих форми и савременог урбаног декора.

Чедомир Мирковић, „Сонети и остало“, Политика, субота, 12. август 1989, стр. 17.

***

очигледно смо у контакту с литерарно успелим остварењем, са чијим се појединим поставкама можемо и спорити а да уживање у тексту и мисли нипошто не буде нарушено.

Владимир Копицл, „Целовитост фрагмента“, приказ књиге Пердидо, Дневник, 14, X, 1991, стр. 14.

***

Нема, после Павловића, у српској поезији песника способнијег да „мења глас“ од Васовића. Он је учинио огромну ствар за ову поезију: презирући постмодернистичку лажну инвентивност, он је обновио барокност у српској поезији – барокност као вековни услов модерности!

Бојан Ђорђевић, „Шум Вавилона: поглед с краја века“, „Реч“ 50, Београд, октобар 1998, стр. 57-58.

***

нама се Васовићева поезија указала у двојству сличном оном какво је у Гомбровичевом делу видео Чеслав Милош: „ … док је тоналитет његовог списатељства јасан, пун енергије, радосно се слажући са формом, тоналитет његовог интелекта је мрачан. Шта може, зар не спада у овај век?“ […] лепота и посебност Васовићеве песничке речи и јесте у том споју једног горког, тамног и озбиљног искуства и једне играве неозбиљности.

Војислав Карановић, „Реч је речи ја“ (приказ књиге Со/лично), Књижевност, 6, 1987, стр. 925.

***

Егзил као да је судбина водећих српских песника у овом веку. Некада Црњански, Растко, Дучић, сада неки други песници, међу њима и они који у овом тренутку оличавају врх креативности у српском језику – Небојша Васовић је у Америци, Гордана Ћирјанић у Шпанији, Митровић у Холандији … Мењају се системи, мењају се власти и историјске околности, али све остаје исто. Патња – суштина.

Васа Павковић, „Покретна ноћна мора“, приказ књиге Музика роба, Време, 16. август, 1993, стр. 51.

***

Васовић је сувише добар песник, прави песник, да би могао да прихвати мирење са временом у виду тоталитарне преданости мисији, таште уображености мага, коначних решења. Напротив, песник је налик на оне самозатајне личности XVII века, у много чему сличном данашњем са крупним и бурним догађајима, који су свој пут видели као преплитање вере и сумње. […]

Није слабост, већ врлина, што се он, када анализујемо његову метафорику и рашчланимо симболе, указује као песник љубави и смрти, тих јединих правих тема којима песник и треба да се бави.

Бојан Ђорђевић, „Барокно осећање модерног песника“, приказ књиге Гонг у житу, Књижевна реч, 25. јун, 1992, стр. 10.

***

Неке особине Васовићеве поезије карактеристичне су за низ наших песника младе и млађе генерације. […] Оно што Васовића, међутим, издваја је јасноћа мисли и емоционална снага доживљаја, који је увек лебдење у простору између стварног, обичног и неизрецивог.

Из рецензије Мирослава Максимовића за књигу Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

***

Говорити о песнику Небојши Васовићу значи говорити о луталици и несмиренику, друмовнику и провокатору. Писати о Васовићевој поезији значи писати о племенитом језичком ткању у којем традиција српске модерне уметности, што врхуни у Црњанском, Растку и Оскару, налази достојан наставак. […]

У три, римским бројевима обележена, циклуса песник објављује више од 60 песама од којих се петнаестак могу сматрати вансеријским.

Васа Павковић, „Самоубиство у покрету“, приказ књиге Гонг у Житу, Нин, 10. април, 1992, стр. 41.

***

Небојша Васовић је уистину необичан песник и може се, сасвим слободно, рећи да је, по много чему, усамљен у савременој српској поезији. Ако се други наши песници либе да у песмама говоре о својим животним околностима или, пак, да кажу нешто непримерено о својим великим претходницима, Небојша Васовић ће то чинити са једном врстом уверења да у томе нема никаквог, како би он рекао, греха. Отуда ће нам се и учинити да Васовић говори о оним стварима о којима други песници избегавају да говоре.

Радивој Микић, из рецензије, Музика Роба, Београд, Нолит, 1992.

***

Наша љубавна поезија претежним делом је била и остала конвенционална. Она је патила од конвенција колико доба толико и песничких конценција. С малим изузецима који се доживљавају готово као ексцеси, као што су то неколико нетипичних песама Милана Ракића: пре свега Искрена песма али и Обична песма и Три писма у којој постоје и они стихови на којима би Ракићу могао да позавиди многи савремени песник „Краичком изби месец / па се шири, / Пун, сјајан, мекан, ко колено твоје / Из црне чарапе кад провири.“ Достојни ове еротске поетске визије данас могу још само бити стихови Небојше Васовића: „О жалузине у топлом / пределу, благо размакнуте / као стидне усне!“ (из књиге Музика роба, песма Мрља). […]

Већи помак имамо у поезији Небојше Васовића и Ненада Милошевића. Жена код њих представља део реалног живота, савременог и урбаног света; она је стварно биће са потребама и особинама жене овог времена, а не некакаво идеално биће, визија или сува апстракција. Љубав у песмама ових песника појављује се фрагментарно, као саставни део живота и неизбежан део егзистенције. Однос мушког и женског субјекта је равноправан и узајаман („ја сам улазио у њу она је улазла у мене“, каже Васовић) подложан променама, нестабилан. Модеран сензибилитет и животност чине љубавне ситуације у песмама ових песника препознатљивим и блиским данашњем читаоцу, као што је у Милошевићевим песмама Срећа, Писмо или Реченице или Васовићевим Ти и ја, Иницијација, Лето и још неким другим. Но, љубавно осећање код Милошевића је најчешће љубавни занос неоромантичарског тембра (као у лепој песми Успомене на тиранију) – док Васовић прави дистанцу, иронизујући љубавно осећање или демистификујући љубавни однос (као у песмама: На старе теме, Обичан дан, Јагњећа марамица или Она), или га чини бизарним, као у песми Рушење табуа. У песмама Мензис, Абортус артифицијалис али и у још некима, Васовић детабуизује теме које се искључиво везују за свет жене, а којих се ни наша проза још није ни дотакла…

Радмила Лазић, „Поетика патријархата“, Кораци, књига XXXV, свеска 1-2, 2005.

***

Небојша Васовић представља неочекивани спој суптилности и ироније. Док су његов сензибилитет, мисао и израз танани, иронија, па и иронијска имагинација чине темељ његовог опуса, разгранавајући се и нијансирајући све до иронијског односа према сопственој иронији, што његовој хуморно-опорој поезији даје и нови квалитет. […]

Ако се уопште може говорити о доминантним особинама, иронија, уз метапоетички, интертекстуални план те језичку и литерарну игру и експеримент, спада у кључне појмове српске песничке сцене са краја протеклог миленијума. Посреди су одлике које до посебног изражаја долазе у стваралаштву млађих песника, због чега је Небојша Васовић поетички ближи њима него својим исписницима.

Душица Потић, „Раскошни хаос вишегласја“, Поља, број 426, октобар-новембар, 2003.

***

Васовићеве песме новијег периода носе тежину и ауру меланхолије скупо докучених истина, али и мекоту трансценденције, исходишни обрт самооткровења. […] Продуктивни минимализам залог је убедљиве непосредности и свежине израза, коју може да искаже само појединачност, побуњена против универзалности, која у исти мах, рефлексивношћу стиха, уводи у атмосферу озрачености малих зен-прича о једновременој ослобођености и припадања свему.

Тања Крагујевић, „Кров, понекад“, приказ књиге Посечене су шуме, „Квартал“, Панчево, бр 2, 2004, стр. 79.

***

Пошто по свим у новије време формулисаним критеријумима припадам оног сасвим уском клану фах идиота који се још увек баве читањем поезије, и то посебно оне тазе, тек објављене или одштампане у књигама, дужност ми налаже да, пре свега другог, реферишем о издањима ове врсте која су ми управо ових дана доспела у руке, а вреде. И то не мало.

Пре свих, изузетна књига песама Посечене су шуме Небојше Васовића, једног од наших најбољих песника из осамдесетих година прошлог века, који је наше суморне провео у Канади, где је још увек, па је, сходно томе, по природи помало расејан па још и у расејању, понешто ишчилио из фокуса пажње овдашњих читалаца, а богами и критичара. Незаслужено, наравно, јер недавно штампана његова књига Против Кундере сведочи да је Васовић не само један од оштријих него и бриљантнијих наших умова кад је писање о књижевности у питању, баш као што нас његова нова књига песама у издању „Народне књиге“ опомиње да оваквих мајстора поетског израза немамо баш на претек. Зашто? Зато што нас деведесетак песама сабраних у овој збирци без остатка убеђују да је његов језик истовремено виртуозан и стваралачки вибрантан, да му је мисао свежа и у вези са овим светом као и свим што његову испразност трансцендира, да иза ових стихова доиста стоји нешто што још увек можемо звати субјектом – па био он то само песнички или и нешто више, и што нас неки враг, док читамо те песме, помало нагони да умало зажалимо што их сами нисмо исписали. А вишег критеријума за препознавање књижевне вредности готово да и нема.

Владимир Копицл, Дневник, 30. 11. 03.

***

Да ли се о Небојши Васовићу (1953), једној од кључних песничких фигура на прелазу између осамдесетих и деведесетих данас већ може говорити као о песнику из егзила, из тзв. “српске дијаспоре” ? Будући да више од деценије није физички присутан у нашој земљи, те да је после осам година објавио своју најновију књигу Посечене су шуме која садржи новије песме настале у “емигрантском” периоду,али и неке старе, сада већ антологијске, није чудо што му је ове године заједно са Ђорђем Николићем из Чикага припала награда “Растко Петровић” намењена српским песницима који живе и пишу ван своје домовине.* А Васовић је у свему следбеник управо поетике Растка Петровића и српских авангардних покрета двадесетих и тридесетих година 20. века. Као аутентични представник једног особеног погледа на свет, имагинативне и језичко-реторичке праксе, овај аутор је током двадесетак година и десет објављених збирки остварио оно што се зове “знак препознавања”, неку врсту властитог песничког правца. (…) Алузије али и демонтажа појединих матрица домаће и светске традиције код Васовића увек су имале функцију јасног или имплицитног позивања на властита програмска исходишта, које је овај песник формулисао у својој првој есејистичкој књизи Поезија као изванумиште (1983) посвећеној Кодеровом песништву. Ту је на заоштрен, полемички начин изнео уверење да је суштина песничког наума у језичкој интуицији и ирационалној, подсвесној енергији што каналише означено у правцу семиотичког обиља, “зараћених значења” и опализације смисла. Али овакво поимање песничког језика много је више од обичне стилистичке бравуре. Оно собом носи оригиналан Васовићев побуњенички гест и саркастично-меланхолнични ресантиман против човека и песника као заробљеника или сужња, сведеног на функције одређених цивилизацијских ограничења, ма где се он налазио, у Србији или у Бразилу. Отпор према људском бићу означеном употребним предрасудама верских, идеолошких, историјско-политичких, националних, еротских, полних и уметничких стеретотипова – јесу мета Васовићеве поетске корозије. (…) Да ли је стога збирка Посечене су шуме типична “васовићевска” књига, по којој га читалац одмах може препознати? Не сасвим. У њој је најпре приметна промена у самој поетској техници, у избору тема и мотива, начину обликовања лирског јунака, у сасвим лабавој композицији читаве збирке, чак и у основној интонацији. Иако је и даље отворено субверзивна, аутоиронична, опора, на моменте гротескна и трагична. Избегавајући надреалистички аутоматизам и језичку пренапрегнутост у корист симболичке дескрипције, нарације или исповести, песников номадски, лутајући глас као да тражи неку врсту смирења и сабирања, једну интроспективну усредсређеност. Она овога пута потиче и од свакодневних, баналних ситуација и животних прича, које каткада намерно оставља у облику сировог извештаја или коментара па и досетке о чињеницама, а каткада их објективизује метафоричко-симболичким језиком. Пастиши и препознатљиви цитати на које смо навикли у претходним Васовићевим збиркама доимају се више као ехо неке бивше, заједничке, прошле и садашње судбине путника, који је силом прилика морао да пусти корене тамо где није желео. Због тога није случајно да његов дијалог са другим песницима овога пута можда највише призива Црњанског, рецимо у песми “Кинеска свила” као својеврсној реплици на “Траг”. Људско зло и деструктивна моћ демонстрирана последњих деценија на овим просторима кулминира спознајом да је до те друге, жељене обале готово немогуће стићи.

Бојана Стојановић Пантовић, „Бити заборављен“,Небојша Васовић: Посечене су шуме, “Народна књига / Алфа”, Београд, 2003.

*Напомена Небојше Васовића: Због урушеног угледа награде „Растко Петровић“ коју „Матица исељеника“ из године у годину додељује ауторима који ни по чему не припадају традицији модерне поезије чији је Р. Петровић истакнути представник, аутора који штавише стварају на самој ивици песничке писмености, одбио сам да примим додељену ми награду и оставио Ђорђа Николића да у њој ужива неометан мојим присуством.

***

Чаролија призивања ироније велелепна је у овој књизи. Тај песнички поступак јесте израз посебне рефлексивности, препознатљиве песничке бунтовне магије и својеврсне гротескне мистичности демонског (Веселим кометама не смета / оно што смета нама, “У сенци комете”). […]

[…] Ни љубави ни хлеба, дванаеста песничка књига једног од најбунтовнијих српских песника с краја двадесетог и почетка новог века, веома сугестивно говори о посебном “гађењу над стварношћу”. Иронијски разоткривене баналности и ствари лишене духа приказују се у свој својој празнини. Ниједног момента, међутим, Васовићева поезија није пука копија препознатљивости. […] Тиме се свакодневно преображава у демонско.

Афективна скала певања боји се валерима изузетне осећајности и сасвим прецизне неутралности, чак својеврсном угашеношћу смисла. Упркос томе, у Васовићевим песмама пламти ватрена досетка. Јасно је предочена раздаљина између онога који посматра и онога што се посматра. Та се тежња огледа у многим детаљима његове високо развијене песничке технике. Просторном, временском и психолошком прецизношћу лирске опсервације указује се на тачке могућег симболичког преображаја даљег певања. При свему, посебно је очита носталгична лоцираност лирских слика (Сава, сплавови, Сан Франциско, Сан Луис, Марањао, Бразил, Горња Преспа, Африка, Кенија…). Својеврсни стварни пут у други демонизам.

Најзад, препознатљивом, младалачки немирном афективношћу певања Васовић синестетички ефектно разбија у нашој поезији досад остварене границе повезивања различитих чула. Већ и само због тога књига Ни љубави ни хлеба сврстава се у ред оних које су у темељима другачијег.

Добривоје Станојевић, „Демонизам и модерна поезија“, Београдски књижевни часопис“, бр. 9, зима 2007, Београд, стр. 199-201.

***

Књижевни глас Небојше Васовића, и онај песнички и онај критичко-полемички, и у време ауторове унутрашње издвојености и сада, након подугог периода његове физичке емиграције, ни изблиза није добио примерен одговор наше књижевне средине, из које, опет, суштински и није одсуствовао. Ако је Васовићев полемички говор од почетка, од студије о Кодеру (Поезија као изванумиште, 1983), до књиге посвећене појединим аспектима дела и биографија Данила Киша (Лажни цар Шћепан Киш, 2004) по природи и оштрини интелектуалне провокације морао да рачуна колико на буку негодовања толико и на срачунато увређено ћутање (с одложеним трајањем), онда је песнички ток његовог рада, чини се, трпео последице тога полемичког замаха. А тај замах је учинио да у књизи о Кодеру буде претресен читав вредносни контекст главног смера српске књижевности, а потом, у књизи о Кишу (користећи се методом Часа анатомије самог Киша), да толико узбурка извесне загрижене духове који ће, ни пет ни шест, баш Небојшу Васовића – можда јединог, најпре животом а потом и писањем посведоченог космополиту и скитача наше савремене књижевности – уврстити у мрачне мрзилачке формације Србије.

Хумор, и то расни песнички хумор, уочљива је особина Васовићевих песама. […] Поетика Небојше Васовића не допушта нам да говоримо о неком доминантном лику, поступку и тону. Васовићеви распони су ванредни, и у тим распонима песник се креће према тренутним подстицајима и различите задатке поставља пред експресивну и смислотворну силу свог језичког израза, од веризма до снажних лирских нагласака. То је песник који ће дотакнути, с несразмерном пажњом, најтривијалнији и крајње ефемеран тренутак, али ће и окончати једну од ранијих песама („Сикстинска капела“) језгровитом поентом пред којом би се поклонили теолози („Изгубљен у животу, / као ексер у Христу, / мртав сам укуцан / у живо.“) […]

Топографија песникове искуствене путање размакла је тематске хоризонте српске поезије, као што је и песничка слика света двоструко подложена, прожимањем тачке гледишта културе из које лирски субјект потиче и визура упознатих, далеких средина.

Драган Хамовић, „Живот је одсуство“, приказ књиге Ни љубави ни хлеба, Књижевни лист, 1. јун, 2007, стр. 8.

***

the ecstatic textual hedonism of Vasovic. His work is marked, on the one hand, by a laconic input of traces of tradition and, on the other, by a tendency toward an erotic/ludic game of post-poetry writing that dispenses with anything offered by language boundaries in terms of style, verse energy, knowledge, and resistance to everyday meaning for the sake of a good turn of verse and tone parade.

Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991 (Paperback – 2006-04-01) by Dubravka Djuric, (Editor) Misko Suvakovic, str. 115.

***

Али једног који је сасвим другачији од оних новијих песника који су увек били на пола пута до изоштрене критичке свести о властитој стварности – не смемо превидети! Ево његових свифтовски изоштрених поређења у антологијском катрену који удара печат коначне  истине на лажљиво писану модерну историју Балкана којој су се толики наши (и српски, и хрватски, и црногорсски, и македонски, итд…) песници годинама бесрамно улагивали:

О како се туку галебови
Око кесе ђубрета.
Препознајем Черчила,
Стаљина, Тита.

Овде сасвим ефектно сведено, елиотовско осећање историје код нашег песника Небојше Васовића толико је хомогенизовано да се слика новије политичке судбине Балкана може сложити у цигло један катрен. Сажетији призор ове теме до дан данас није написан у српском песништву.

Мирко Магарашевић, Српска критичка поезија, Академска књига, Нови Сад, 2013, стр. 218.

ЕСЕЈ, КРИТИКА, ДНЕВНИК

Извлачећи на светло дана један потиснути ток наше књижевне традиције, ова књига без сумње, заузима, непосредно после изласка, једно часно место у нашој књижевној историји.

Миливој Ненин, „Књига о ромору језика“, приказ књиге Поезија као изванумиште, Летопис Матице српске, 984, књ. 433, св.2, стр. 295.

***

А та Васовићева књига (Поезија као изванумиште, Београд, 1983), прва која је у целини посвећена Кодеру, несумњиво је представљала кључну карику у поствукадиновићевској актуализујућој рецепцији песниковог дела, како по томе што пружа његово дотад најобимније, најсвестраније и најсистематичније сагледавање, тако и по томе што је безрезервна и бескомпромисна у одређивању тог дела као вредносно врхунског и поетички антиципаторског. Заправо, Васовићева књига не само да – постављајући Кодерово дело у оквире оних литерарних шифри које управо из њега произилазе – радикално помера вредносне судове о том делу (чак и оне позитивне!), него таквом перспективом отвара простор и за ревалоризацију читаве наше књижевне баштине у једном битно другачијем кључу. […]

Исто тако, она је писана полемично, неакадемски, модерно – својеврсна објава Кодеровог тријумфалног повратка, објава тим уверљивија што нуди заиста инспиративне контекстуалне и текстуалне интерпретације песниковог стваралаштва.

Сава Дамјанов, Кодер: историја једне рецепције, Просвета, Београд, 1997, стр. 203-204, и стр. 208.

***

Никада до сада код нас није написана књига у којој би српски писац изнео радикалну критику једног од најпризнатијих светских писаца. Пишући о признатим писцима из других култура, наши су критичари у прошлости углавном преузимали мишљења познатих европских критичара као непобитна и једино могућа. У том смислу, Васовићева књига је нешто сасвим ново у контексту српске књижевне традиције. Доследан свом опредељењу да никада не усваја туђа тумачења и открића, Васовић нам у књизи Против Кундере нуди једно сасвим оригинално виђење књижевне проблематике којом се бави. Изложене су критици не само Кундерине идеје, већ и многи митови о Дидроу, Раблеу, Т. Ману, Броху, Музилу, Кафки, Толстоју, Достојевском. Ако је одсуство дијалога постало највидљивија карактеристика наше савремене књижевности, ова књига-дијалог јесте изазов њеном нарцисоидном, монолошком духу.

Из рецензије на омоту књиге Небојша Васовић, Против Кундере, „Едиција Браничево“, Пожаревац, 2003.

***

Винаверовски жив и покретљив дух песника, есјисте и полемичара Небојше Васовића (1953) објавио је, дакле, прошле године књигу Дневник I . Сензибилан, отворен, дијалогичан, оштроуман, он одбија да се „укристалише“ у било који облик. Његов дух не престаје да нас провоцира и гони да ствари и појаве гледамо из нових другачијих углова. […]

Схватајући литературу као израз тоталног живота а не приказивања само неких аспеката, он је један од оних аутора који је у свом поетском делу закачио обиље тема. Све што дакле носи искуство, што човека окрзне (али и обузме) у спољашњој али и унутрашњој сфери нашло је свој израз у Васовићевом бројним књигама. Тако је и са овим дневником.

Бранко Пиргић, „Потреба за дијалогом“ приказ Дневника I, Књижевни лист, бр. 31, 1. март, 2005, стр.17.

***

Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ван-књижевној сфери: за писца који своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регистар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. У политичком слоју књиге Лажни цар Шћепан Киш сусрећемо се са битним пукотинама и компромисима, као и предрасудама на којима су они засновани, по-етичке акције Данила Киша.

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине омогућава да се у Лажном цару Шћепану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије – изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. Киш, као фигура, није само омогућен деловањем тих надиндивидуалних сила него их је он призвао. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обикује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредности, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент. Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига … […]

Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.

***

Произвођење писаца у свеце уобичајена је појава, нарочито у малим, затвореним и провинцијалним културама попут наше. […]

Но, важно је истаћи да, иако рецепти и метода из Часа антомије постоје већ више од четврт века, мора да постоји и стручњак, тј. даровити појединац који ће од датих елеманата сачинити нови књижевни производ, отпушити у међувремену поново запушену канализацију, разорити бране и пустити воду да слободно тече. Код нас је таквих људи увек било мало, а и оно мало је ућуткивано и гурано под тепих (најделотворнији начин освете, зато не разумем Јерковљеву реакцију). Васовић је један такав појединац: бритак, једак, вешт, интелигентан, али склон књижевној кокетерији као и великим и малим грешкама које прави зарад добре реченице или идеје коју хоће силом да прогура, једном речју даровит писац (а њима је све допуштено!) који је до сада био невидљив и који уз Киша и још неке, више невидљиве него видљиве писце, треба да служи на част српској књижевности. То што је морао да се послужи ножем да би отворио конзерву српске књижевности, није његова кривица, већ кривица затвореног, дегенерисаног и идолопоклоничког друштва у којем је рођен и одрастао. […]

Пошто Срби у дијаспори неће подржати Васовића, судбина му је неизвесна. Засад је успео само да уздрма мртвило које већ дуго влада на српској књижевној сцени и да изађе из анонимности на коју су га тако окрутно, још давно, осудили српски врховни жреци. […]

Љиљана Ђурђић, Европа, 31. март, 2005, стр. 55.

***

Васовићева књига покреће многа озбиљна, занимљива и важна питања на примеру дела, идеја и личности Данила Киша. […] Она позива на преиспитивање, превредновање, дијалог, оригиналност, логично расуђивање, и чини то страсно, аргументовано, усредсређено и аналитично. Књиге се не пишу нити постоје зато да бисмо се сложили са сваким ауторовим ставом и идејом, већ управо да изоштре наш ум и чула и понуде другачији поглед на свет. […] Јављају се гласови који Васовићеву књигу доживљавају као недопустиву провокацију изгледа управо зато што је разложна, уверљива и убедљива, што врви примерима, логичним закључцима, духовитошћу која по својој природи не функционише ако тврдите неистине.

Васовићеву књигу у целини није лако напасти и стога је Александар Јерков само страствено квалификује као злонамерну, самоубилачку, теоријски неисправну, критички жалосну, људски неправедну. Нигде ни речи о проблемима идентитета и припадности (нипошто једини, Киш је добар пример за промишљање ове осетљиве теме), нигде ни речи о Кишовом стилу и језику за који Васовић на много конкретних примера показује да није ни близу савршенства које му се по инерцији приписује, нигде ни једног оригиналног, личног суда о вредности Кишове литературе поткрепљеног каквим новим примером. Најтужнији аргумент против Васовићеве зле књиге по мени је ипак она тугаљива опаска о времену појављивања кад јој време није, на несуђени 70. рођендан, која осетљивим душицама сугерише како је немилосрдни а не само неправедни Васовић темпирао своју књигу у јубиларну, слављеничку годину када се по нашем добром старом обичају уприличавају објављивања пригодних, стерилних, рециклираних омажа. […]

Лако је бити добар, тешко је бити праведан“, рекао је Виктор Иго, вероватно имајући на уму неку конкретну ситуацију. Један од порива када се пишу полемичке књиге и текстови личи на потребу за задовољењем правде, а не неке млитаве, сентименталне, пријатељствујушче доброте, још мање доброте из страха од узвраћања злом или из користољубља. Ја у повременим, уистину оштрим Васовићевим формулацијама једноставно не разазнајем ни мржњу (зашто би један добар песник, врстан полемичар и остварен писац мрзео Киша чак 15 година након смрти), ни охолост, ни злу намеру. Пре ће бити да је реч о законитостима жанра, о индивидуалном стилу, као и исправној процени аутора да ће тема, идеје и јунак Лажног цара Шћепана Киша наићи на неверицу, неодобравање, гнев, згражање идолопоклоника и унакрсну паљбу данашњих монополиста и моћника од којих ће неки под плаштом бриге за Кишов лик и дело заправо расправљати о неким актуелним међусобицама и својим данашњим позицијама, утицајима и амбицијама.

Киш је за Васовића пример и повод за вивисекцију духа, морала, институција и ауторитета. Стога ће се још многи јављати, позвани и непозвани, да тобоже заштите Киша, јеврејску расу и српску нацију, а заправо да наруже бивше пријатеље, непријатеље и супарнике, те да потврде своју ваљаност и непогрешивост.

Љиљана Шоп, „Тужни аргументи против Васовића“, Европа 48, 10. март, 2005, стр. 50.

***

Небојша Васовић и мотиви


Тест Арсенићев доноси нам дакле једно канонско и нормативно читање Киша, једну идеју о томе шта се сме а шта не сме мислити и радити. Он помиње „недозвољене аргументе“ као да такво што уопште постоји. Аргументи су или аргументи или не и у том светлу нико нам не би требало објављивати да је „апсолутно дозвољено напасти Киша“ који, узгред, није ни био нападнут. Био је само неканонски прочитан. Као модернистички, а не постмодернистички писац. Као писац који је веровао у апсолутну моћ и смисао књижевности која, рече Адорно, после Аушвица више није могућа. Контрадикторно ако се узме у обзир то колико је Киш страница посветио уптаво логорима, зар не? Контрадикторно као и сама људска природа. Као и било која припадност. Као и деконструкција која никада није деструкција. Као и Небојша Васовић који је напустио Југославију пре него што су је ратови однели у неповрат и који је, у егзилу, написао две прелепе збирке песама од којих се једна, нимало антисемитска, зове
Талмуд и ја. О нечијем се целокупном опусу мора понешто знати да би се о њему, као о аутору судило. Управо се зато Васовићеви текстови морају поменути а да нам, ваљда, за то није потребна Арсенићева пионирска дозвола. Чак и ако се не слажемо са свим ставовима у Васовићевим текстовима. Јер Небојша Васовић један је од најзначајнијих савремених песника српске књижевности о чијем се опусу ћути с предумишљајем. Нисам сигурна да ће Арсенићев критички рад за српску књижевност икада имати толику важност колику има Васовићев песнички опус.

Татјана Росић, “Мој одговор критичарима из Данаса: Ингениозни Стојановић, ошамућени Арсенић и нејасни Басара”, („Данас“, 16/09/2011).

***

Persida Lazarević Di Giacomo, Una nuova polemica attorno a Kiš

The paper focuses on the latest dispute concerning Danilo Kiš (the first regarded Kiš’s Grobnica za Borisa Davidoviča, 1976). This new controversy was caused by the publication of Nebojša Vasović’s Lažni car Šćepan Kiš (Belgrade, 2005). In this book Vasović attacks Danilo Kiš and his work ‘pitilessly’, and spares no effort to break into the Jewish aspects of Kiš’s poetics. As expected, the book did not receive favourable reviews, especially from one of the main Serbian critics, Aleksandar Jerkov who criticized the superficiality and arrogance of Vasović’s approach to Kiš’s works. Jerkov, however, did not have to wait long for Vasović’s cutting replies. The controversy about Danilo Kiš has also involved other members of the Serbian literary community: Milo Lompar, Vasa Pavković, Ljiljana Šop, Vule Žurić, just to mention a few. Judging by the comments, and apart from the fact that a global vision of the whole situation is needed, the controversy about Kiš’s work is not likely to end soon. Follow Link Here

Persida Lazarević Di Giacomo, Una nuova polemica attorno a Kiš, Studi Slavistici, Studi Slavistici III, 2006

***

Ово је песничка књига једног од најзначајнијих и најинтригантнијих српских песника овог времена. Песника аутентичне побуне против конвенција живота. Против лицемерја, обмана, стереотипа. Песника који темељи својих десетак песничких књига на традицији Кодера, Лазе Костића, Растка Петровића, Милоша Црњанског. Али и на песничкој и певачкој баштини света. Да се не лажемо: за мене најбоља српска песничка књига у 2011.

Васа Павковић, Изабране песме Небојше Васовића, Блиц, 2011.

***

Небојша Васовић не само да је показао, још једном, да литература има свој простор истраживања, већ и да се о књижевности може писати, да парафразирамо Јована Скерлића, са више књижевних преокупација, живо и занимљиво.

Исписујући својеврсну одбрану литературе и показујући да у литератури нема заувек добијених битака, Небојша Васовић нам је подарио књигу после које  оно што су писали Данило Киш и Драган М. Јеремић (Час анатомије и Нарцис без лица) не може више бити читано на исти начин.

(Миливој Ненин, „Књига о писању, мишљењу и добу“, у: Небојша Васовић, Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац / „Алтера“, Београд, 2015, стр. 292.)

***

Прошлогодишњи лауреат ове награде песник и књижевни критичар Небојша Васовић заслужио је ово признање за књигу под насловом Зар опет о Кишу
упркос бурним реакцијама „морално констерниране“ малограђанске књижевне чаршије. (…)

Морам овом приликом нагласити да посебна заслуга припада Задуџбини Николај Тимченко што је објавила нову књигу Небојше Васовића под насловом
Полемике и портрети; пре свега због чињенице што највећи број издавача у Србији, (а реч је о нечувеном фронту одбијања и тврдокорној аутоцензури) није
имао елементарне куражи да књижевној и широј културној јавности обелодани „дисонантне тврдње“ овог даровитог песника, књижевног критичара, али богме и
расног полемичара. Верујем да овај Васовићев спис о којем вечерас говоримо има афирмативни карактер културне диверзије првога реда, иако ће јавни делатници
тзв. Друге Србије и ову полемичку књигу највероватније оквалификовати као очекивани наставак „скандалозне работе“ нашег аутора. (…)

На крају, увек ће се наћи некакав докони књишки моралиста који ће спочитавати Небојши Васовићу начела примереног понашања у јавној култури и
књижевном животу, али он ће остати упамћен као писац који је са ретком смелошћу прекинуо «договорено ћутање» како је то својевремено нагласио
Николај Берђајев поводом знаменитог учења о еросу Василија Розанова. Изнад тог мучног културалног лицемерја Н. Васовић се одважно уздигао. Оно што је сасвим извесно: ова књига није ни морални ни метафизички пропуст, напротив; она у својој основи има трансцедентно-метафизичко утемељење, са основном намером да разобличи проклетство конформизма и медиокритетства у нашој књижевности и култури.

(Јово Цвијетковић, „Полемике и портрети – нова књига Небојше Васовића“, прочитано на скупу „Тимченкови дани“ 2015.)